Sportom nazivamo fizičke aktivnosti koje čovjek izvodi iz raznoraznih razloga. Neki od razloga mogu biti razonoda, razvijanje tijela, poboljšanje sposobnosti, takmičarski duh i tako dalje.

Sportove dijelimo na dvije grupe: grupne i samostalne.

• U grupne (zajedničke) sportove spadaju svi sportovi koji se izvode grupno, gdje

najveće mjesto zauzimaju sportske igre, kao na primjer fudbal, košarka, odbojka, rukomet, vaterpolo, hokej i drugi, ali tu takođe spadaju i sportovi kao što su splavarenje, nadvljačenje konopca, maraton itd.

• U samostalne (pojedinačne) sportove spadaju sportovi gdje se pojedinac sam zalaže za svoje uspjehe. U pojedinacne sportove spadaju atletika, borilačke veštine, gimnastika, plivanje, i drugi.

Napomena: U mnogim pojedinačnim sportskim disciplinama na zvaničnim takmičenjima zbir bodova pojedinačnih učesnika se sabira da bi se dobio ekipni pobjednik, to jest klub koji je imao najbolje učesnike!

Neki sportovi mogu se izvoditi i pojedinačno i grupno.

Tu spadaju tenis, umetničko klizanje, stoni tenis, skokovi u vodu i mnogo drugih.

Sport može biti takmičarskog ili slobodnog karaktera.

Takmičarski karakter je kada sportisti nastupaju na takmičenjima u želji za postizanjem vrhunskih rezultata.

Slobodni (amaterski) karakter je kada se sportisti bave sportom iz sebi poznatih razloga, a najčešće to budu zdravstveni razlozi!

Срећа

Срећа (или радост) је субјективно стање задовољства животном ситуацијом^[1], повезано са осећајем испуњености и уживања. Појам среће је био нашироко проучаван и објашњаван кроз читаву људску историју, што осликава универзални значај који људи придају срећи. Многи етичари су срећу сматрали највећим добром и циљем људског понашања.

У стања која су блиско повезана са срећом укључени су здравље, богатство, уживање у животу, сигурност, задовољство и љубав. У стања супротна срећи укључени су патња, туга, стрепња, брига и бол. Срећа се често повезује са присуством повољних услова као што су породични живот испуњен љубављу и економска стабилност. Неповољни услови, као што су увредљиве и понижавајуће личне везе, губитак запослења и конфликти, смањују изгледе за личну срећу. Међутим, многи мислиоци сматрају да срећа умногоме зависи од става који човек заузме у таквим, неповољним, условима.

Премда идеал среће садржи тежњу за бесконачним трајањем, насупрот несрећи која захтева пролазност, срећа се у стварном животу углавном јавља на тренутке, а трајније као пројекција у будућност (у виду наде) или у прошлост (подсећање на драге успомене). Штавише, неки психолози и филозофи тврде да »среће уопште нема садашњости«, јер је човек спознаје тек на рушевинама пропале среће.^[1]

Љубав је стање јаке емотивне наклоности према некоме или нечему.

Стари грци су разликовали неколико врста љубави:

• филија (φιλία)- пријатељска љубав, која другоме жели добро, љубав којом другоме желимо помоћи, темељ сваког заједништва. Филија подразумева једнакост (нпр. два пријатеља), врлину и познанство. Мотиви филије су практични: једна или обе стране имају корист од таквог односа. Концепт филије развио је Аристотел.
• ерос (ἔρως)- љубав која је обележена сензуалном жељом и чежњом за оним што се љуби. То је љубав усмерена према осетилном свету (вид, додир, окус…). Према Платону, ерос се може проширити и на љубав према унутрашњој лепоти, па и према самој идеји лепоте.
• агапе (ἀγάπη)- идеал љубави, укључује милосрдност, заузимање и бригу. Крајњи смисао те љубави је потпуно се посветити добру других по цену властитог живота. Ова врста љубави надилази пријатељску и еротичну љубав.
• сторге (στοργή) - природна наклоњеност, нпр. према деци или родитељима.
• ксенија (ξενία) - љубав према страном, гостопримство, изузетно важно у античкој Грчкој. Гост и домаћин, који би пре гостовања били странци образовали би малтене ритуално пријатељство. Од госта се једино захтевало да буде захвалан.

Иако ниједна научна студија није у потпуности успела да објасни формирање осећаја љубави, новије студије у области неуронаука указују на могућност да се љубав формира под утицајем специфичних хормона односно неуротрансмитера на неуропријемнике у мозгу. Међу њима су тестостерон, естроген, допамин, норадреналин, серотонин, окситоцин и вазопресин. За последња два постоје темељни докази да учествују у формирању везе између родитеља и потомства.

Школа је образовно-васпитна установа у којој учитељи, наставници и професори, по унапред утврђеном плану и програму, преносе знања млађој генерацији. Сам пренос знања млађој генерацији може се изводити и изван школе (установе) тј. код куће у властитој режији, што би се назвало кућна школа или школовање код куће. У случају кућне школе, само образовање код куће врше родитељи или приватни учитељ. Мада је, пре увођења закона о обавезном школовању, образовање већ било извођено код куће (посебно у Енглеској и САД), или у оквиру цркве или манастира, у Србији, у модерном смислу речи, школовање код куће је алтернатива формалном школовању у школским установама (посебно раширено у развијеним земљама Запада: САД, Енглеска, Канада, Аустралија). У зависности од врсте усмерења разликују се општеобразовне, стручне и специјализоване школе. Свако од ових усмерења се разликује по садржајима, методама и техникама рада. Према савременим схватањима, свака од наведених школа треба да пружи она знања која ће бити функционална у односу на будућу професију и могућу улогу појединца у животу и развоју заједнице. Према својој васпитној улози, школа се, после породице, сматра најважнијом институцијом у којој се одвија процес социјализације. Из наведених разлога, постоји стална тежња да се у свим школама, поред педагога и психолога ангажује и социјални радник.

Према врсти финансирања односно власништва школе могу бити: државне и приватне. Без обзира на власништво односно финансирање школе морају бити у складу са законском регулативом државе у којој се налазе.

Према нивоу образовања, које пружају, школе се деле на:

• Основне школе
• Средње школе
• Високе школе и
• Факултете